stare fotografije

А еве и ја имам јоште једну слику кад су избеглице бегале од Бугари 1885. од Пирот према Паланку.
[img][/img]

zeleznicka stanica
[img][/img]
zeleznicki vodotoranj 1919.
[img][/img]

sicevacka klisura bez autoputa, pogled ka palanci
[img][/img]

belopalanacke razglednice

[img][/img]
[img][/img]
[img][/img]
[img][/img]

nadjite greske na velikoj razglednici

evo jos jedne razglednice nase palanke
[img][/img]

sveti dimitrije, divljana
[img][/img]

sicevacka klisura
[img][/img]
[img][/img]
[img][/img]
[img][/img]
[img][/img]

preuzeto iz albuma policajca brace petrovica, zandari u beloj palanci tokom II svetskog rata
[img][/img]
veselo drustvo
[img][/img]
zandar nikola spaskovic sa porodicom
[img][/img]
i posle rata u rasadniku, bez gradjanskih prava jer je radio svoj posao
[img][/img]

Управници пошта из Ниша, Пирота, Беле Паланке, Врања...
Десно седи Јован Накић, управник поште из Беле Паланке. За време Првог светског рата био је управник у Лесковцу. Припадници бугарске окупаторске војске су га заклали, јер је био хром и није могао да прати колону заробљеника, који су ишли пешице из Лесковца за Сурдулицу...



Бата Ване

Српски поштански чиновник Јован Накић је, после службовања у Крагујевцу и Београду, први пут за управника поште био постављен у Белој Паланци. Некако пред балканске ратове премештен је на радно место управника поште у Лесковцу. Врло брзо се сродио са Лесковчанима, који су га од милоште прозвали Бата Ване. Имао је бројну породицу, супругу и шесторо деце.

У Лесковац је, из Дубровника, дошао и свештеник Стеван Комненовић. Када је српска војска, 1915. године, пошла према Албанији, и Комненовић је кренуо за њом. Међутим, у Прокупљу га је сустигла наредба Светог Синода Српске православне цркве да свештеници морају да остану са својим народом, и да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење.

У новембру 1915. године је у Лесковац приспео 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Војници су народу говорили да нису дошли да их поробе, него да их ослободе. Зато је окупациона власт наредила да се у Саборној цркви служи благодарење у част бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван Комненовић, познати родољуб и добар говорник. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору

Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска. На пример: Јован Павловић се могао звати само Иван Павлов. Лесковчани, познати као радан, миран и трпељив свет, схватили су да сила Бога не моли, али и да ничија није горела до зоре, па су променили своја имена и фирме изнад радњи.

После тога позиван је сваки домаћин да се у своје и име своје породице изјасни шта су по народности, нудећи привилегије ако се неко изјасни као Бугарин. Видевши да је враг однео шалу, Лесковчани су, сви као један, рекли: Србин!

Онда су, 17. новембра, похапшена шесторица српских свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“. Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано.

На празник Светог Николе позвани су угледни мушкарци од 18 до 50 година, судије, професори, трговци, њих осамдесет седморо. И они су пешице одведени у Сурдулицу и побијени. Затим се исто поновило за Нову 1916. годину. Међу ухапшенима се нашао и управник поште, Јован Накић. Сматрајући да је хром, дакле није окупатору интересантан ни као војни, нити као физички радни обвезник, он је остао у Лесковцу, на свом радном месту. То окупаторским војницима није сметало да га, заједно са осталим виђенијим Лесковчанима, затворе и вежу жицом.

Седмог јануара, у четири сата ујутру, заробљеници су из Лесковца према Сурдулици кренули пешице. Накић се убрзо заморио и почео да заостаје. После неколико удараца он је пожурио и укључио се у групу. Међутим, будући сакат, Накић је све чешће заостајао. Код треће карауле, на путу близу Грабовнице, бугарски војници у Накића преклали и бацили у шанац препун воде. Тако више није могао да их задржава.

Швајцарски професор др Рудолф Арчибалд Рајс је истраживањем пронађених посмртних остатака утврдио да је у Сурдулици било побијено између две и три хиљаде становника јужне Србије. Окупатор није правио разлику ни по узрасту нити по полу. Записао је да је била запрепашћујућа суровост бугарске окупационе власти у Србији. Жртве су осакаћиване и убијане са на најсуровије начине: бацане су живе у бунаре и провалије, пребијане су им и руке и ноге, одсецани су им делови тела или су вађене очи и језик, масакрирани су пре убистава.

Зато су као блажа зверства означавана пребијања и пљачкање жртава до голе коже, као и уцене родбине, нарочито богатијих људи, на велике износе новца или злата. Ни добијен откуп није увек био гаранција да ће заробљеник преживети.

После Првог светског рата, сакупљене су кости жртава, а једна учионица сурдуличке гимназије је претворена у костурницу. Једна улица у Лесковцу је названа Улица сурдуличких мученика. У току Другог светског рата бугарска војска је разрушила сурдуличку костурницу, а кости су уништене. Са поменуте улице у Лесковцу су поскидане табле.

Историја се поновила.

Милорад Јовановић

Краљ Милан из Беле Паланке креће за Ниш

Ово је Белопаланачко врело са рестораном у позадини пре око пола века.
Летња позорница, парк и путеви још нису били изграђени. Хвала на вредном документу.

manastir u Veti, polovinom proslog veka

[img] [/img]

[img] [/img]

[img] [/img]

osoblje belopalanacke poste 1935. zahvaljujuci gavrilu:
ПОШТАНСКЕ ПРИЧЕ http://arh-gavrilo.blogspot.com/ ; ПРИЧЕ ИЗ 19. ВЕКА http://arhgavrilo02.blogspot.com/; ГАВРИЛО http://arhgavrilo3.blogspot.com/

[img][/img]

povlacenje srpske vojske posle poraza od bugara, dolinom nisave izmedju pirota i nisa, znaci kroz belopalanacki kraj

ponosna vojska pre jednog veka

ovako je probijana sicevacka klisura...

slava timockom i sumadijaskom korpusu srpske vojske...

kad ne umemo da cuvamo tragove proslosti lako se gubimo u sadasnjosti i buducnosti...